Sjećanje bake Šokice: U mojem selu…

U selo osiromašeno ratom i u vrijeme kada je dobro stojećim seljacima oduzimana zemlja, počela je kolonizacija. Iz siromašnih djelova države dovozene su obitelji “vlakom bez voznog reda”. Dolazili su u bogatu Slavoniju i Baranju, Srijem i Vojvodinu. Zajednička država bila je Jugoslavija. I u mom selu bilo je dosta Njemačkih kuća koje su sada bile prazne jer su mnoge Nijemce protjerali, a neki su se u ratu pridružili njemačkoj vojsci.

Kao djeca mi nismo ništa znali osim da su se pojavili neki novi ljudi i siromašno obučena djeca. Iako su bili drugačiji od nas djeca su ih brzo prihvatila.

I mi smo bili siromašni. Jako se teško dolazilo do novca. U selu je bio dućan, koji je bio zadružni, znači državni. U tom dućanu se samo nužne stvari kupovale. Pa tako dođe snaša i kaže: Faljenis, ja bi frtalj kile šećeeera, pol litre petrolema. Još bi frtalj kile svetlomrke farbe za krečit i kesicu salikade.

Šta se moglo napravit sa tako malo šećera? Salikada je ledeni kvas, germa. To se koristilo za kolače. Ne znam kako se upotrebljavalo, ali bili su to onda jako fini kolači. Najviše kolača se peklo sa kvascem” kermom” kako se onda govorilo. Ili “ukiselo”. Takve kolače pečem i ja i moje unuke i tako vole da sad i same ispeku.

U mom selu se govorilo oteeegnito…. čistom ekavicom. Pa je onda : mleko, belo, dete ….

Bilo je puno turcizama i germanizama. Mi smo jeli za sinijom, imali smo avliju, kapiju, cupriju. Na prozorima su bile salufne, a kapiju smo zaklenili ili odklenili ( zaključali, otključali) .

U Vinkovce smo isli “cugim” vlakom. Muškarci su nosili “čakšire i rajtozne”.

Samo par kilometara dalje govori se čista ikavica. Rodila sam se u selu gdje se govori ikavicom. Kad sam bila dvije godine stara odveli su me i odgojili teta i tetak u selo u kojem sam pričala ekavicom. Tu se u moje srce uvukla Šokadija i šokaštvo. I moje rodno selo je Šokačko.

Šokica sam u srcu i dusi.

Na fotografiji su moja teta, tetak i mama. Fotografija je nastala prije Drugog svjetskog rata.