Sjećanje bake Šokice: Kako se nekada živjelo!

U vrijeme mog ranog djetinjstva zemlja se obrađivala konjima. Nije bilo traktora. Oni koji su imali maksimum zemlje morali su ponekad uzimat nadničare, radnike koji su im pomagali. U to vrijeme novca baš nije bilo pa su nadničari često cijeli dan radili na njivi da bi dobili koju kilu masti ili komad slanine.

U selu je bio i selski svinjar i selski čordaš. Čordaš je imao rog u koji je puhao. Bio je to specifičan zvuk na koji su seljani svoje krave izvodili na ulicu. Čordas ih je vodio na pašnjak, a navečer isto tako vraćao. Isto je bilo i sa svinjarom koji je na taj način skupljao svinje. Tada nije bilo dovoljno hrane za stoku pa su se ljudi snalazili svakako. Čim je završila školska godina, ja sam naše svinje vodila na strnjak – to je njiva na kojoj je požnjeveno žito i odvezeno kući da čeka vršidbu.

Na toj njivi svinje su jele žito koje se rasulo u kosidbi. Morali smo ustat rano, prije 4 sata dok je hladovina. Kad bi zagrijalo sunce vraćali bismo se kući. Poslije podne tjerala sam svinje na seoski pašnjak. Tu je bilo djece i bilo je lijepo jer smo se igrali, pa smo se tako i zaigrali jednom i zaboravili vrijeme.

Već je sunce bilo na zalasku i svi su požurili kući. Moje 4 gice su stajale i čekale me, ali nije bilo moje krmače. Trčala sam u panici po pašnjaku tražeći je…. Onda sam začula kako me tetak doziva: “Ajde kući, pa sad će mrak.” Ja sam plačući vikala da sam izgubila krmaču. Ma ajde, kaže on. Otkad je ona već kod kuće. Znaš da ima prasce, mora ih nahranit. Pametnija je ona od tebe. Moje su unuke zabrinuto slušale moju priču. Mlada me je onako ozbiljno zapitala: Bako, je li krmača stvarno bila pametnija od tebe? Mislim da nije, kažem ja. I ona je mama, brine za svoje praščiće. Bojala sam se ići kući, teta je bila stroga. To sam rekla tetku. “Samo nek proba dirnit mog svinjara!” Rekao je i tako me ohrabrio. Naše generacije tog vremena život je rano naučio da budemo odgovorni.